Чӑваш чӗлхи корпусӗ

Шырав

Шырав ĕçĕ:

утса (тĕпĕ: ут) сăмах форми çинчен тĕплĕнрех пăхма пултаратăр.
Пӳлӗмрен сасӑ илтӗнчӗ: пӗри кан ҫинчен сиксе анчӗ те ҫара уранах урай тӑрӑх утса кайрӗ.

Из комнаты донесся шорох: кто-то вскочил с кана и зашлепал босыми ногами по полу.

XXII // Геннадий Пласкин. Чжоу Ли-бо. Ҫил-тӑвӑл: роман; Г. Пласкин куҫарнӑ; В. Рудманӑн умсӑмахӗ. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1958. — 429 с. — 13–429 с.

Ун тавра тӑракансем ҫурма сасӑпа калаҫнӑ, темӗнле асӑрхануллӑн утса ҫӳренӗ.

Вокруг него говорили вполголоса, ходили с какой-то осторожностью.

XIII // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Тарас, пӳлӗм тӑрӑх утса ҫӳресе, кӗмӗллӗ горка патне чарӑна-чарӑна тӑнӑ, шӑхӑркаланӑ, пӳрнисемпе горка кӗленчине шаклаттаркаланӑ, куҫӗсене хӗскелесе, япаласене сӑнанӑ.

Тарас, расхаживая по комнате, останавливался пред горками с серебром, посвистывал, щелкал пальцами по стеклу и рассматривал вещи, прищуривая глаза.

XII // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Ҫак кӑмӑллӑ шанӑҫ унӑн пӑшӑрханӑвне, унӑн шӑртланӑвне пӑртак лӑплантарнӑ, вара вӑл хӑйӗн хакне лайӑх пӗлекен пуян хӗрӗн ятуллӑ уттипе апат пӳлӗмне утса тухнӑ.

Это приятное сознание несколько успокоило ее тревогу и нервозность; она вышла в столовую солидной походкой богатой невесты, знающей себе цену.

XI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Старик, чӗнми пулса, ывӑлӗн ҫырӑвне хӑй ӑшӗнче вуласа тухнӑ, унтан, ӑна сӗтел ҫине хунӑ та, куҫхаршисене ҫӳлелле ҫӗклесе, тӗлӗнӳллӗ сӑнпа пӳлӗм тӑрӑх утса ҫаврӑннӑ.

Старик замолчал, прочитал про себя послание сына, положил его на стол и, высоко подняв брови, с удивленным лицом, молча прошелся по комнате.

XI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Старик, сухалне шухӑшлӑн чӗпӗткелесе, пӳлӗм тӑрӑх каллӗ-маллӗ утса ҫӳренӗ; куҫӗсем унӑн таҫта айӑккалла пӑхнӑ, вӑл пысӑк чӑрмавлӑ шухӑша путни лайӑх палӑрнӑ.

Старик расхаживал по комнате, озабоченно подергивая рукой бородку: глаза его смотрели куда-то далеко, и было видно, что весь он погрузился в большую, сложную думу.

XI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Пурин те пирӗн, кирлӗ чухне, стена пек харӑс тӑрса, е пӗр-пӗрин хыҫҫӑн асӑрхануллӑн вӗҫме-вӗҫӗн утса, хамӑр вырӑнсем патне пымалла…

Мы все должны где дружно стеной, где осторожно, гуськом, один за другим, идти к своему месту…

X // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Саша, сак ҫинчен тӑрса, пӳрт тавра утса ҫӳренӗ.

А Саша встала со скамьи и прошлась по избе.

IX // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Подрядчик, шӳреке кӑвак сухаллӑ, пӗркеленчӗк хӑмӑр питлӗ, хӗсӗк куҫлӑ пӗчӗк мужик ун патне утса пынӑ та, хыттӑн мар, анчах темӗнле уйрӑмах палӑракан уҫӑмлӑхпа: — Пурте хатӗр, Фома Игнатьич, пурте — кирлӗ пекех. Халӗ ӗнтӗ, пиллӗх илсе, пуҫласси анчах… — тесе хунӑ.

Подрядчик, маленький мужичок с острой седенькой бородкой и узенькими глазками на сером сморщенном лице, подошел к нему и сказал негромко, с какой-то особенной ясностью в словах: — Всё изготовили, Фома Игнатьич, всё теперь как следоваит… Благословясь — начать бы!..

IX // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Саша, ӑҫта килчӗ унта саланса выртакан тумтирӗсене пуҫтаркаласа, пӳлӗм тӑрӑх утса ҫӳренӗ, Фома ӑна сӑнаса выртнӑ, вӑл, хӑйӗн чун пирки каланӑ сӑмахӗсемшӗн Саша ҫилленменнине кура, кӗвӗҫнӗ.

Саша стала ходить по комнате, собирая разбросанную одежду, Фома наблюдал за ней и был недоволен тем, что она не рассердилась на него за слова о душе.

IX // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Ӑна хирӗҫ Дасаоцза утса пычӗ:

Навстречу ему поднялась Дасаоцза.

XI // Геннадий Пласкин. Чжоу Ли-бо. Ҫил-тӑвӑл: роман; Г. Пласкин куҫарнӑ; В. Рудманӑн умсӑмахӗ. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1958. — 429 с. — 13–429 с.

Вӑл ун патне утса пычӗ те тӳмисене вӗҫертме пуҫларӗ.

Она подошла и стала расстегивать ей пуговицы.

VII // Геннадий Пласкин. Чжоу Ли-бо. Ҫил-тӑвӑл: роман; Г. Пласкин куҫарнӑ; В. Рудманӑн умсӑмахӗ. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1958. — 429 с. — 13–429 с.

Вӑл, хӑйне мӑнкӑмӑллӑ тытса, ҫунапа юнашар утса пычӗ, пушине ҫавӑркаласа, лашисемпе калаҫрӗ:

Важный и гордый, он шел рядом, помахивая кнутом и покрикивая на лошадей:

VI // Геннадий Пласкин. Чжоу Ли-бо. Ҫил-тӑвӑл: роман; Г. Пласкин куҫарнӑ; В. Рудманӑн умсӑмахӗ. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1958. — 429 с. — 13–429 с.

Ду ассӑн сывласа илчӗ, кантӑкран пӑхрӗ, унтан кӑнтӑр енчи кан патне утса пычӗ.

Ду вздохнул, поглядел в окно и направился к южному кану.

VI // Геннадий Пласкин. Чжоу Ли-бо. Ҫил-тӑвӑл: роман; Г. Пласкин куҫарнӑ; В. Рудманӑн умсӑмахӗ. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1958. — 429 с. — 13–429 с.

Андрей Васильевич еннелле тав тунӑн пӑхса илчӗ те, алӑк патнелле ҫирӗппӗн, ярт-ярт пусса, утса кайрӗ.

Куҫарса пулӑш

8 // Хветӗр Агивер. Агивер Ф.Г. Сар ачапа сарӑ хӗр: Повесть. — Шупашкар: Чӑваш кӗнеке издательстви, 1980. — 256 с.

Чупнӑ ҫӗрте чупса, утнӑ ҫӗрте утса ӗҫлесе, ҫак йывӑр тиевлӗ виҫӗ кун епле иртсе кайнине те пӗтӗм туйӑм-пӗлтерӗшӗпех туйсах-сиссех ӗлкӗрейменччӗ-ха Дина.

Куҫарса пулӑш

8 // Хветӗр Агивер. Агивер Ф.Г. Сар ачапа сарӑ хӗр: Повесть. — Шупашкар: Чӑваш кӗнеке издательстви, 1980. — 256 с.

Вӑл, туфлисемпе хыттӑн шаплаттарса утса, тухса кайнӑ.

Он встал и ушел, громко шаркая туфлями по полу.

VII // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Фома, тротуар тӑрӑх утса, ҫав ҫурхахсене ҫӗмӗрсе пынӑ, вӗсем хурланчӑклӑн шӑтӑртатнӑ.

Фома шел по тротуару и разбивал тростью эти пленки, а они грустно хрустели.

VI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Вӑл, алӑ памасӑрах, тирӗссӗн ҫаврӑнса, утса кайнӑ.

Он не подал ей руки и, круто повернувшись, пошел прочь от нее.

VI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Шӑлӗсене ҫыртса, ик аллине икӗ кӗсйине тарӑннӑн чиксе, вӑл килӗнче пушӑ пӳлӗмсем тӑрӑх, темиҫе сехет хушши лара-тӑра пӗлмесӗр, утса ҫӳренӗ.

Крепко стиснув зубы и засунув руки глубоко в карманы, он несколько часов кряду — расхаживал по пустынным комнатам своего дома, сурово хмурил брови и всё выпячивал грудь вперед.

VI // Митта Ваҫлейӗ. Горький М. Фома Гордеев: роман. — Шупашкар: Чӑваш АССР государство издательстви, 1955. — 288 с.

Страницăсем:

Меню

 

Статистика

...тĕплӗнрех